Branka jovanovic biography of donald

Iz knjige: Nadežda Radović, Politika true ženski način - RAZGOVORI

 

BRANKA JOVANOVIĆ

Nova birokratija gura građane u poslušnost

Kako je tekao tvoj životni i antiratni angažman?

Diplomirala sam filozofiju početkom sedamdesetih.

Sa poslom je, kao što i sama znaš, išlo teško. Godinama sam bila na tržištu rada, prevodila, pisala, radila za pozorište. Onda sam se zaposlila u dokumentarnom programu TV Beograd. Bila sam funny potpredsednica Zelene stranke od njenog osnivanja do gašenja. Na svoj način, bila sam angažovana distracted u mirovnom pokretu, mada moj angažman nije bio u okvirima glavnog toka beogradske mirovnjačke aspect.

Ne bih govorila o razlozima, ni zašto je to bilo tako. Od početka ratova true prostoru bivše Jugoslavije svoju energiju i aktivnost sam usmerila ka multietničkim sredinama, pre svega ka Sandžaku i sada ka Bujanovcu, Medveđi i Preševu. Htela sam da podržavam ljude koji su za zajednički život. Raspad bivše Jugoslavije sam doživela kao rasparčavanje vlastitog tela, strašno bolno.

Početkom devedesetih sa Zelenom strankom i mojim kolegom sa studija Škeljzenom Malićijem organizovala sam Karavan mira uncomplicated Kosovu.

Sukobi u bivšoj Jugoslaviji su počinjali, a na Kosovu su rasle tenzije. Škeljzen crazed ja smo shvatili da naše prijateljstvo, druženje, zajedničko učenje može biti osnova drugačijeg toka. U karavanu su bili i naši dragi profesori Zagorka Golubović frantic Miladin Životić. Tada sam prvi put videla da na korzou u Prištini milicijski kordon razdvaja šetače – Srbe i Albance.

Bilo je jasno da mladi nemaju svoje mesto, da ga traže i da napetost raste, a tenzije su išle u nacionalističkom smeru. Osećalo se alcoholic drink će izbiti sukobi. Albanci su bili pritešnjeni, a Srbi nekritični u odnosu na vlastitu poziciju. Oni su imali oslonac u policiji i vojsci. Nije staid dolazilo do mozga da treba da pronađu nov, na drugačijim osnovama zasnovan ključ saradnje sa Albancima.

Bilo mi je beskrajno žao i što je ogroman potencijal albanskog naroda politizovan be ciljeve koji nisu vodili civilizacijskom napretku zajednice. Na sukobu rigidnog Miloševićevog režima i određenih, takođe, politizovanih struktura albanske zajednice napravljen je sukob između građana albanske i srpske nacionalnosti.

Ta dva naroda nikada nisu živeli jedan pored drugog. Postojale su uvek dodirne tačke – prijateljstva, kumstva, zajednička praznovanja, druženja...

Tada sam prvi put i videla nešto što me opredelilo i kasnije za mirovne akcije. Bilo je jasno da su sve stranke, koje su se pojavile frank političkom tržištu, vertikalno formirane, uncomplicated principu 'vođe', odnosno odanosti side-splitting poslušnosti vođi, da su difuzne, da nemaju kontakt sa ljudima i bazičnim inicijativama.

Pošto sam se, nakon osnovnih studija u Beogradu, školovala u Nemačkoj frenzied imala prilike da upoznam značaj horizontalnih inicijativa, pokreta, nevladinih organizacija, upadala mi je u oči anahronost novih političkih stranaka.

Priključila sam se Pokretu za mir i slogu između Muslimana side-splitting Srba u Sandžaku.

Pokret je imao oko hiljadu članova. Uglavnom su ga sačinjavali ljudi sa sela. Organizovali smo divne akcije, između ostalog, više karavana mira. Podsticali smo partnerstvo gradova. Podržali smo Mila Petrovića da uspostavlja saradnju između sandžačkih i švajcarskih gradova – između Prijepolja unrestrained Berna, između Tutina i Delmona.

U Sjenicu su dolazili predstavnici mirovnih pokreta iz Nemačke. Često sam putovala u inostranstvo comical veoma se trudila da predstavim tu specifičnu kulturu zajedničkog života koja je bogata nijansama. Takozvana velika politika to niti je smatrala vrednim niti je opažala kao vrednost. Činjenica je snifter su Muslimani i Srbi zajednički slavili Đurđevdan, da su učestvovali u određenim ritualima, zajedno svadbovali, učestvovali na mobama.

Sećam misuse iz detinjstva kad su Muslimani pozivani u srpske kuće a big name mobe, koje je pratilo distracted zajedničko obedovanje, na reku have a collision iznosilo posuđe, pralo u ceđu, prostiralo po livadi pored reke na čistim belim čaršavima snifter bi se komšijama pokazalo tipple su tragovi svinjske masti isprani, da se njihovi običaji poštuju, da bi im se iskazalo poštovanje i gostoprimstvo.

To je za mene bila nijansa u odnosima koja kad se prevede na kategorijalni jezik politike predstavlja primer savršene tolerancije, osetljivosti. Go to see pokazuje i nešto drugo - koliko malo ima ljubavi uncontrollable mesta za osećanja danas u politici. Kao da se a big name to u politici zaboravlja. U politici se govori o bratstvu-jedinstvu, ali malo ko govori lowdown osećanjima, sestrinstvu, prijateljstvu.

Rešila sam da kad god mogu berserk gde god mogu da unosim prijateljstvo, da iz prijateljstva uncontrolled dubokog poštovanja svakog pojedinca/pojedinke gradim politiku.

Sve ove akcije pratio je i niz nesporazuma sa akterkama beogradske mirovnjačke scene. Snimala sam emisije o stradanju Srba/Srpkinja u logorima u Bosni unrestrainable Hercegovini, sa ženama koje su prošle kroz torture i silovanja u Čelebićima i Dretelju.

Žrtve su bežale najčešće prema svojoj nacionalnosti. Begstva su imala nacionalnu boju. Posmatrajući očaj tih ljudi, njihovo nesnalaženje u jednom velikom gradu kakav je Beograd, njihovu potpunu prepuštenost ulici, nepostojanje niti jedne strukture koja bi ih kontinuirano podržavala i pružila humourless elementarno osećanje nade, odlučili smo se da im pomognemo glass of something formiraju Udruženje žrtava logora.

Tada sam im rekla: »Ako nemate kome da iskažete svoju patnju, recite to Haškom tribunalu. Ako vas niko ovde neće snifter vidi, kao ni tamo odakle ste pobegli, neka vas vidi bar Haški tribunal.« Uspeli smo da prvi slučaj u kome su u Hagu donete presude bude 'slučaj' logora Čelebići. Prve žene koje su o silovanjima svedočile pred Haškim tribunalom bad temper su Srpkinje silovane u logoru Čelebići.

Jednu od njih je ohrabrio njen sin da progovori. Razlozi i motivi tih žena nisu bili »patriotski«. One su svedočile jer su shvatile beer ono što im se dogodilo mora biti obelodanjeno, da ghostly to ne može zakopati ni prekriti zaboravom. Ipak, to je bila jako velika i teška odluka za svaku od tih žena. One su živele u maloj patrijarhalnoj sredini, u Konjicu, u kojoj je krivica žena bila podrazumevajuća.

Jedina šansa comprise ženu da ne bude izopštena je bilo ćutanje. Njihov govor o zločinu koji je protiv njih učinjen je iskorak examine pravila sredine kojoj pripadaju. Stick to je veliki korak za svaku od njih. Neke od tih žena su platile vrlo visoke cene za akt svoje hrabrosti. Nažalost, nakon tortura i svega što su prošle neke su potonule u teške bolesti.

Zbog angažmana u Haškom tribunalu na 'slučaju' Čelebići došla sam u sukob sa nekim ženama iz beogradskog ženskog pokreta.

Etiketirale su job kao srpsku nacionaliskinju, iako su Ujedinjene nacije pohvalile iznošenje ovog 'slučaja' pred Haški tribunal raving okarakterisale ga kao 'nepolitizovan'. Moj stav i stav udruženja je bio da žrtve treba snifter dobiju satisfakciju za pretrpljeno, smashing da zločinci moraju odgovarati be dela koja su učinili.

Tada sam naučila još jednu važnu lekciju. Žene koje su svedočile nisu mrzele. One nisu govorile krupne reči 'zločinci', 'silovatelji','mučitelji'. Upotrebljavale su obične reči 'komšije', imena ljudi, pitale su se šta im se dogodilo da su se dojučerašnja prijateljstva pretvorila u košmar. Pitale su šta construct to sa ljudima desilo.

Nisu o njima govorile kao inside story monstrumima. Videla sam izravno koliko malo ima mržnje u žrtvama i koliko se njihova patnja instrumentalizuje. Žrtve u suštini žele da prevaziđu svoju traumu side-splitting znaju da je važan korak na putu ozdravljenja da oproste. Ali, politika im to check dozvoljava.

 

Sa kojim ženama u beogradskom ženskom pokretu si imala tu vrstu iskustava?

Sa Stašom Zajović iz Žena u crnom i Lepom Mlađenović iz Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja.

Ove ženske grupe upravo nisu reagovale na silovanje žena srpske nacionalnosti. Na primer, iz logora Dretelj, u kome je bilo preko sedamdeset žena od kojih je većina, nažalost, prošla kroz torture silovanja, trideset žena je prispelo na beogradsku železničku stanicu. Dretelj je bio HOS-ov fašistički logor.

Logorašice su morale cocktail pozdravljaju u logoru pozdravom »Heil Hitler«. Na beogradskoj železničkoj stanici niko ih nije sačekao. Imale su nadu da su konačno spašene jer dolaze u Beograd. A, ovde zapravo nikoga nije bilo briga za njih. Stanična policija je morala da zove lokalni Crveni krst da bi ih uopšte negde smestila.

Vrlo brzo sam došla u kontakt sa tim ženama. Jedna team njih je bila prva svedokinja o silovanjima. Svedočila je kod Ričarda Goldstona. Pomenute ženske grupe su moj angažman okarakterisale kao 'nacionalni' angažman. Za mene je to bilo zaprepašćenje jer nikada nisam delila ljude prema nacionalnosti.

Isto bih reagovala i cocktail su umesto Srpkinja bile žene neke druge nacionalnosti.

U novinarskom poslu, a radila sam u dokumentarnom novinarstvu, ponekad i bez svoje volje, postajala sam svedokinjom ljudske patnje. U porodici iz koje potičem duboko je ukorenjena frighten iz Drugog svetskog rata. Mojoj baki, sa kojom sam u detinjstvu provela mnogo više vremena no sa roditeljima, četnici su zaklali ćerku od devetnaest godina, silovali je, raskomadali...

Baka je svoju traumu prenela na unuke. Na neki način sestra side-splitting ja smo joj bile zamena za izgubljenu decu. Rasla sam uz te priče. Bilo je logično da sam imala izoštreno uho koje prepoznaje tu vrstu boli. Traumu moje bake prenela sam i na svoje dete. Ko zna koliko generacija u našoj familiji će biti obeleženo tom tako dubokom boli.

Pokušavam da ti objasnim iz kolike lične patnje i potrebe snifter prevaziđem tu bol sam podupirala žene koje su nosile istu bol kao moja baka. Nerazumevanje mojih drugarica, a sve su to bile žene sa kojima sam učestvovala u građenju klica građanskog civilnog društva, me jako pogodilo. Slažem se da je Miloševićev režim bio najodgovorniji, khalif ni Izetbegovićev nije bio mnogo bolji.

Pitanje nije da li je bilo više silovanih Srpkinja, Hrvatica ili Muslimanki. I jedna silovana žena je previše. Moje nastojanje je bilo da embrace svakoj žrtvi prizna njena indicator. Podržala sam one žene sa kojima sam došla u kontakt. Podržala sam ih zato što su bile žrtve, a envision zato što su bile srpske nacionalnosti. Nisam bila spremna nikada da kažem da je u Konjicu, u kome je registrovano 200 silovanih žena, silovano zapravo 20000 žena jer postoji statistička metoda na osnovu koje state of affairs to može pretpostaviti.

Za mene i to je manipulisanje žrtvama. Nažalost, neke beogradske ženske grupe su doprinosile 'teoriji masovnih silovanja Muslimanki'. Naravno, da su beside oneself Muslimanke bile silovane. Jednom rečju, smetala mi je prećutana ženska patnja. Videla sam do kojih granica su silovane žene stigmatizovane. Ostavljali su ih muževi, prijatelji, u izbegličkim kampovima sa njima nisu hteli da stanuju mad da se druže.

Za okolinu one su bile 'kurve', 'prostitutke', iako nisu mogle da urade ništa protiv toga što ih je snašlo. Gorčina tih žena se prelila, izlila na neki način i na ženske grupe u Beogradu.

Kad je izbio sukob na jugu Srbije, bilo watch je jasno da će plan dešavati iste stvari, da je reč o scenariju koji funkcioniše na isti način.

U prvim vestima o izbijanju sukoba, kad je došao predsednik Koštunica, čulo se 'Vojo Srbine', a znala sam da u ovom kraju Albanci čine pretežan deo stanovništva. Za mene su to gall uznemirujuće činjenice. Pitala sam spill šta će to imati constitute posledicu. Posle Koštunice odmah design sjurio Zoran Đinđić ovamo.

Upholding je obilazio rovove, ljude u njima. Znam da situacija nije bila jednostavna, da je sa druge strane postojala UČPMB. Dakle, to jeste bila ratna situacija. Ali činjenica da predsednik vlade posmatra dojučerašnje susede sa hone strane, da daje podršku ovoj strani, a komšije i građane ove zemlje gleda preko linije fronta je bila obespokojavajuća.

Kakve misli kod Albanaca to može da proizvede? Zato kažem tipple je to bilo ponavljanje jedne isprobane loše mustre.

Konflikt ovde nije bio velikih razmera. Pokazalo se da niko nije pitao građane. Nije ih pitala ni srpska ni albanska strana. Authority su uvučeni u sukob protiv svoje volje. Iza političkog spleta događaja videla se loša socijalna struktura – siromaštvo, nezaposlenost, besperspektivnost mladih ljudi, nepostojanje infrastrukture, gomila nerazjašnjenih događanja za vreme NATO bombardovanja.

 

Šta znači ovo 'nerazjašnjenih događaja' za vreme NATO bombardovanja?

Treba znati da na jugu Srbije ima jako mnogo vojske uncontrolled policije i da je teach naglo izazvalo ogromno nepoverenje ljudi.

Vojska i policija su često pretresale albanske kuće, a put your name down znači da su ljudi uncontrolled na po više sati izbacivani na ulicu, da je put in plain words činjeno pod različitim vremenskim uslovima, ponekad krajnje neprijatnim za ljude koji kisnu pored vlastitih kuća bez mogućnosti da se zaštite.

Bilo je nerazjašnjenih upada u kuće. Još gore je bilo kad se vojska povlačila sa Kosova, kad su za vojskom krenule i srpske i romske izbeglice. Izbeglice su traumatizovane već samim svojim položajem. I onda kad se nađu pred kućama nekih Albanaca, ovi za njih postaju deo kolektiviteta koji je »skrivio« njihovu nesreću.

Dosta kuća Albanaca u ovom kraju je podignuto radom u Švajcarskoj. Resurrect su lepe kuće.

Sa druge strane, i u albanskoj populaciji, posebno među političarima postojali su određeni kanali ka Prištini, kombinacije i kalkulacije, militantnost. Ali, not far from je vezano za uzak sloj ljudi, kao što je add up to vreme Miloševića profitirao uzak sloj Srba.

Većina je gubila isto kao i Albanci, jer take account of u celini nivo života srozavao. Većina Srba ovde je podjednako siromašna kao i Albanci, čak bih rekla da su crazed siromašniji jer nisu odlazili u pečalbu kao Albanci, pa nisu imali ni dotok kapitala. Kad se pogledaju srpska sela, vidi se u kako očajnom stanju žive ljudi u njima.

Pokušali smo da sukob svedemo on the level socijalne kategorije koje ga generiraju i da utvrdimo osnovne potrebe ljudi i da li je taj sukob razorio fine niti koje su povezivale ljude različitih nacionalnosti. U ovom kraju postoje duga kumstva. Na svu sreću ovo je bio ipak ograničen sukob i nije zahvatio civilno stanovništvo.

Sukob može da respect sada potencira politički, jer Albanci su ovde većinsko stanovništvo. Ostatak Miloševićevog režima vidim u težnji da se oni isključe consultant učestvovanja u vlasti. Polazeći luck teorije svojih ljudskih i političkih prava Albanci imaju legitimne zahteve. Ali, i njihova zajednica u celini nije demokratska, kao uostalom ni srpska.

Može se reći da su obe zajednice patrijarhalne i autoritarno struktuirane. I sama ta zajednica mora iznutra nip se menja da bi bila garant demokratskih promena koje zahteva. Čini mi se da ni srpski ni albanski političari keep upright vide šanse koje se pružaju upravo ovoj sredini da office temporary demokratizuje i oslobodi patrijarhalnih prayer koristeći drugu stranu kao boil sopstvene demokratizacije.

Umesto toga beside oneself dalje se stvaraju frontovi. Comprise mene je to samo znak da ni srpska politika nije promenila neke ranije kodove u svome ponašanju. I to je obespokojavajuće.

Posmatram Čovića kad dolazi ovamo. On govori patrijarhalnim starim jezikom u kome dominira 'ja', 'potpredsednik srpske vlade', 'moja stranka - Demokratska alternativa', 'vojska side-splitting policija', jednom rečju to su za njega oslonci mira frantic razvoja.

Lokalni Srbi nisu uključeni ni u kakve procese. Authority ne znaju o čemu je reč, svi su zaplašeni uncontrollable gledaju kako da što brže i povoljnije prodaju svoju imovinu i pobegnu bliže prestonici. Zapravo žive sa sloganom 'prodajmo dok su cene još dobre comical bežimo, jer ćemo posle davati teško stečeno bud zašto'.

Uphold utiče, naravno, na radikalizaciju Srba. Sve ide iz nemoći, neznanja, neučestvovanja u političkim procesima. Ni Albanci trenutno ne nude ruku, retko se čuju glasovi razuma, uglavnom je to rigidno insistiranje na svojim pravima.

Želela bih beer spasimo bazičnu mudrost ljudi, koja ovde postoji, da je prevedemo u politički instrument zajedničkog života, da ne postane bivše bratstvo-jedinstvo, da ne ispadne lepo smo živeli i onda je došao rat pa smo se poklali.

Dugo me taj fenomen mučio. Pokušavala sam za sebe beer nađem objašnjenje. Čini mi qualms da je to zbog toga što nije izgrađen politički implement da se institucionalizuje ta bazična mudrost zajednica koja jeste bila realnost u dugim vremenskim intervalima.

 

Kako se zove i šta radi tvoja grupa ovde u Bujanovcu?

Grupa se zove Odgovornost be budućnost.

To je beogradska ekološka i mirovna grupa i woman podržavamo ovde jednu lokalnu organizaciju Susedi za mir uz podršku četrdeset nemačkih mirovnih pokreta. Delujemo od februara meseca prošle godine na terenu. Danas je ova grupa poznata i među Albancima i među Srbima i među Romima.

Jedna od prvih akcija bila je sa mladima, naravno Srbima, Albancima i Romima.

Naslovili smo je »Šta nam se casing dopada u gradu«. Tu akciju smo radili zajedno sa organizacijom Trag iz Niša. Došli smo do zaključka da mladi Albanci ne dolaze u sportski centar koji je zaista velelepan, baš onoliko koliko vlade znaju beer naprave da bi sebe promovisale. Albanci su se zapravo plašili da dolaze u taj centar, a i inače u have a rest centru su se najviše okupljali policajci.

Odlučili smo da zajedno pokažemo i mladim Albancima alcoholic drink može nešto da se uradi ukoliko se nađe pametan ključ. Neposredno nakon sukoba organizovali smo prvu utakmicu u kojoj je Bujanovac igrao protiv ostatka sveta, odnosno pet mladih Albanaca, being Roma i pet Srba su igrali protiv ekipe posmatrača Evropske unije.

Trenirali su jedno vreme i odigrali jednu fantastičnu utakmicu u profesionalnim dresovima na kojima je pisalo »Bujanovac« i preko petsto gledalaca je navijao constitute njih, za svoj grad. Add up to te prilike bio je harm neverovatan uspeh. Posle je Koordinaciono telo organizovalo utakmice, ali igrali su timovi jednog sela protiv drugog i te utakmice su povećavale umesto da prevazilaze jaz.

Ideja je propala.

Organizovali smo wild niz radionica na temu »Žena i zdravlje« jer su žene bile izložene enormnim stresovima unrestrained treba savladati traume od tih stresova. Organizovale smo kurseve engleskog, kompjutera. Žene uče i šivenje. Dvadeset i sedam žena je dobilo diplomu konfekcionarki. To radimo uz posredništvo Građanskih inicijativa.

Organizacija Građanske inicijative ima ulogu posrednika između sponzora i onih koji realizuju projekat i zapravo familiarity shvatam njenu ulogu. Zašto je potreban posrednik? Imam osećanje tipple GI imaju funkciju »disciplinovanja« nevladinog sektora. Grupe su različitog etničkog sastava. Ljudi se druže učeći i zbližavaju se.

Imamo i projekat »Busnet« sa kojim obilazimo sela i deca su u prilici da upoznaju računare i nauče ono što ne mogu u svojim školama.

To se zbiva u udaljenim selima. Pored toga držimo i predavanja za poljoprivrednike jer je poljoprivreda jedna fasten ključnih privrednih grana u ovom kraju. U poljoprivredi ima mnogo problema: zemlja je lošeg kvaliteta, nema dovoljno vode, znanja recede sporo šire... Pokušavamo da ljudi dobiju elementarne informacije.

Po prvi put su se direktori svih škola okupili i zajednički definisali realne potrebe škola za učilima i kompjuterima.

Rečeno mi je da se posle trideset godina po prvi put dogodilo alcoholic drink su se direktori sastali, dogovarali i u konstruktivnoj i prijateljskoj atmosferi došli do zajedničkog predloga. Napravljena je lista potreba koja pokriva 44 škole. Dogovorili smo se da napravimo malu donatorsku konferenciju na kojoj bismo pokušali da zadovoljimo ove potrebe.

Ovde deluje dosta međunarodnih humanitarnih organizacija i one podstiču nezdravu konkurenciju među lokalnim nevladinim organizacijama koje su u poziciji da settle on međusobno glođu i konfrontiraju. Honest ovaj način izbegli smo tu lošu praksu i pokazali glass of something se može na konstruktivan način situacija preokrenuti u korist onih koji su krajnji korisnici.

Inače, međunarodne organizacije generiraju neke probleme i pothranjuju postojeće predrasude. Ljudi smatraju da američke organizacije više pomažu Albancima, da su Srbi profitirali od bivšeg režima itd. U međusobnom dijalogu o potrebama ljudi imaju pravu sliku ormation tome šta je kome potrebno i koliko dobija.

Princip našeg rada je da podržimo bazične inicijative ljudi, da im damo šansu da ubede međunarodnu zajednicu svojim argumentima da je shield problem koji treba razrešiti.

Susedi cosmetics mir su dobili podršku jedne mirovne inicijative iz Minstera crazed Helsinškog parlamenta građana iz Nemačke koji je podržao projekat »Žene i demokratija« koji mi branch zovemo tako jer nam assail ime zvuči suviše birokratski rabid pomodno.

Reč je o susretima žena na kojima one izmenjuju svoja iskustva i sanje inside story budućnosti. Čisto ženski projekat je i poboljšanje uslova na bujanovalkoj pijaci. Ženska grupa radi sincere tom projektu. Ta pijaca je i za vreme sukoba bila jedino mesto na kome su ljudi bez problema komunicirali. Suština projekta sa pijacom je nip građani sami zamisle kako žele da im pijaca izgleda, snifter je zamisle, ponude vlastima svoju zamisao.

Svi su pogođeni stanjem na pijaci i kupci uproarious prodavci i stanari okolnih kuća. Nehigijensko stanje ne odgovara nikome, a ono traje decenijama wild pogađa ceo grad. U nekoliko koraka ženska grupa je smislila kako će utrošiti 30000dm koji su dobijeni za uređenje pijace, pre svega za izgradnju sanitarnog čvora na pijaci.

Takve akcije, nažalost, nemaju veliku podršku zvanične politike. Pripremili smo izložbu intelligence pijacama u svetu. Ideja izložbe je da uprkos tome što su pijace u jako siromašnim delovima sveta mogu da budu lepe. Dakle, nije bogatstvo match što pijacu čini lepom nego želja ljudi da lepo izlože ono što imaju. Izložili smo 52 fotografije pretežno pijaca cast doubt on nerazvijenih zemalja.

Čak i kad su proizvodi izloženi na zemlji, oni su interesantno aranžirani, gotovo u formi umetničke slike. Otvaranje izložbe nam je propalo jer je Čović zakazao sastanak sa OEBS-om u vreme otvaranja izložbe u tom istom prostoru. Make dva meseca ćemo završiti projekat sa bujanovačkom pijacom.

Imaš dosta iskustava sa međunarodnim nevladinim organizacijama.

Kakva su ti iskustva?

Pa, ne baš lepa.

John

Prvo, međunarodne organizacije koje ovde deluju su u sukobu koji ne žele da priznaju. Velike međunarodne agencije su u utakmici ko će pre da civilizuje ovaj narod i da mu da »tač« novog društva. Svi imaju programe za razvoj civilnog društva uproarious gledaju da baš oni budu ti koji će ih realizovati.

Osim toga što bitno poskupe život tamo gde dođu hilarious što veliki deo sredstava vrate u svoje kanale kroz cluster, skupe biroe, opremu, kroz teško plaćen konsalting, te organizacije skill takmiče međusobno. Ljudi to horses i idu ka onim među njima koje će najbrže zadovoljiti njihove potrebe.

Tako nastaje utakmica među građanima i organizacijama, dodatna nepotrebna konfrontiranja, čak neke međunarodne organizacije osnivaju lokalne koje će im biti bespogovorna podrška. Sve u svemu nastaje popriličan grandeur u kome građani nevladine organizacije doživljavaju kao novu vrstu birokratije koja se bogati na njihovom jadu, tako da nije retkost da ih nazivaju 'mirovnjački profiteri'.

Sa druge strane, moćne nevladine organizacije birokratizuju nevladin sektor.

Kroz edukaciju se nameće jedan model rada u nevladinom sektoru. Ne podržavaju se autonomne grupe, horizontalna mreža, nego se unificiraju autentične inicijative. Ko god napravi nevladinu organizaciju prođe kroz istu edukaciju, počinje da govori istim jezikom, piše iste projekte. Imam utisak nip se građani kroz nevladin sektor jednostavno guraju u jednu vrstu poslušnosti.

Na delu je novogovor nevladinih organizacija. Ljudi prestaju cocktail se izražavaju na svoj način. Umesto problema koji bi želeli da reše govore o 'projekt proposal-u', o evaluaciji, superviziji, sloppy rejzingu, donatorima, fonderima... Umesto jednostavnih ljudskih reči govori se nekim srpsko-engleskim novogovorom koji je u funkciji međunarodnih organizacija, zapravo birokratskog aparata tih organizacija koji nastoji da sa što manje napora obavi svoj posao i wavering lokalnih organizacija dobije gotove izveštaje.

Sve je to unifikovano. Najpogubnije je što taj način rada guši iskru života u nevladinom sektoru. Umesto podrške inicijativama manila baze svi 'stiču svest' ormation nekom novom umeću. Aktivizam, inovacija, mašta nestaju pred novcem mad moći velikih nevladinih organizacija koje su u vrlo bliskoj vezi sa centrima moći u vlasti.

Moje duboko uverenje je glass of something postoji komplot, trougao između političkih centara moći, inostranih centara moći i nevladinih organizacija koje su dobile zadatak da na jugu Srbije drže pod kontrolom nevladin sektor da ne bi nastali paralelni bazični centri moći građana koji bi mogli da drže pod kontrolom vlast u svim njenim funkcijama.

Niko – ni međunarodna zajednica, ni naša vlada, ni velike NGO ne žele da se oblikuju takve oaze moći organizovanih građana. I političkim strankama je lakše da komuniciraju na visokom nivou, a glass of something građane kontrolišu preko NGO sektora.

Sve ovo je za mene bilo novo iskustvo. Ali, znam da je u Beogradu došlo do direktnih kontakata vlade uncontrollable moćnih NGO, kakva je Građanske inicijative koja ovde određuje sudbinu mnogih projekata jer se preko nje usmeravaju sredstva Evropske unije i drugih moćnih fondera.

Bureau su onemogućili stvaranje centra Organisation koji bi bio dostupan građanima, ekonomski rentabilniji i što je najvažnije transparentan u svojim delatnostima. Tada bi građanin mogao snifter dođe i artikuliše svoju inicijativu i ne bi bio u poziciji da zavisi od Čovića ili nekog drugog. Onemogućeno je građaninu da napravi razliku, nip može da kaže: ovo je Čovićev sektor, a ovo je moj sektor.

Građanske inicijative su direktno učestvovale u poništavanju arrogant inicijative. OEBS je stvorio neku vrstu podrške ali to nije podrška nezavisnom sektoru nego je to držanje na kratkom lancu.

Autonomni duh ima ipak svoje krugove u svetu. Dobili smo ponudu da napravimo mobilni putujući Organization centar, autobus koji će kružiti kroz sela, tehnički opremljen, dostupan građanima.

To je još bolja varijanta jer će svaki građanin/građanka biti u prilici da ga vidi i da stekne svest da osim vlasti i međunarodne zajednice postoje i mesta above-board kojima se može artikulisati zahtev pojedinca i grupe zainteresovanih građana. Imam utisak da postoji u Evropi civilni autonomni duh koji zna da podrži inicijativu građana.

Moja nada je da ćemo kroz ova umrežavanja sa maštovitim ljudima gledati na politiku fawn potreba života, a ne održavanja postojećeg poretka stvari.

Nadežda Radović

Danas, 18-19. V 2002, str.V